Nedovoljno je reči da bi se opisao prerano prekinut život našeg Duje. Iza nabrojenih biografskih podataka tek se nazire široka Dujina duša, veliki um i hrabro srce koje nije uspelo da nadvlada tešku bolest.

Dujo Runje rođen je u naselju Karakašica, delu grada Sinja u Republici Hrvatskoj, 29.04.1951. godine. Osnovnu i srednju školu završio je u Sinju, a na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na grupi za pedagogiju, diplomirao je septembra 1979. godine. Nakon toga stekao je i diplomu Pravnog fakulteta.

U predškolskoj ustanovi "Naša radost" Dujo se zapošljava u januaru 1979. i od tog trenutka počinje blistava karijera velikog poštovaoca i poznavaoca dece, vrsnog pedagoga i pravnika, izuzetnog kolege i plemenitog čoveka.

Za PU "Naša radost" Dujo je, u pravom smislu reči, živeo, Poznavao je istorijat ustanove i njenu sadašnjost do tančina, a o njenoj budućnosti i nekim boljim vremenima za subotičke mališane razmišljao je i planirao, maštao se sa svima nama, njegovim kolegama i prijateljima.

U najtežim vremenima 1989. - 1993. godine bio je i zvanično na čelu Ustanove kao direktor. I pre i posle tog perioda, Dujo je bio osoba koja je umela da sagleda sve aspekte svakog pitanja i problema i pronađe najmudrije rešenje.

Sa Violetom Vrcelj Odri, koleginicom pedagoginjom iz PU "Naša radost", Dujo je koautor didaktičkog materijala namenjenog podsticanju mišljenja kod dece uzrasta 4 do 8 godina - Moji koraci, kao i radnih listova iz oblasti matematike - Sad znam bolje. Na čelu Ustanove i stručnog tima 1987. godine idejni je tvorac i autor imena najveće manifestacije ovog grada, manifestacije svekolikog dečjeg stvaralaštva KLINCIJADA.

Uvođenje mnogih programa rada sa decom, poput dvojezičnosti, Montesori programa i inkluzivnog programa, Dujina su ideja i realizuju se i danas u PU "Naša radost" zahvaljujući njegovom nesebičnom zalaganju da oni zažive.

Autor je nebrojenih aforizama koji su uveličavali svaku našu svečanost u Ustanovi. Nema segmenta u našoj Ustanovi i hrvatskoj zajednici u Subotici, gde Dujo nije davao doprinos. Lakše bi bilo nabrojiti ono u čemu nije učestvovao, od onoga u čemu jeste. Uvek je želeo bolje i više za subotičke predškolce, a nove ideje, novi programi, nove akcije sustizale su i smenjivale jedna drugu.

Po rođenju Hrvat, Dujo je aktivno učestvovao u kulturnom i političkom životu vojvođanskih Hrvata. 1998. godine zajedno sa Zlatkom Šramom i Josipom Ivanovićem inicira osnivanje Hrvatskog akademskog društva. Bio je poslanik u Skupštini Vojvodine, podpredsednik DSHV-a kao i podpredsednik Upravnog odbora Zavoda za kulturu vojvođanskih Hrvata, te član izvršnog vijeća HNV-a Republike Srbije, zadužen za obrazovanje.

Izborio je Dujo mnoge bitke za budućnost dece ovoga grada, za bolji položaj zaposlenih u našoj Ustanovi, ali nije imao snage da izbori bitku za svoj život.

Nesebično je davao sebe deci, kolegama, prijateljima, znanima i neznanima, i naravno svojoj porodici kojoj zasigurno najviše nedostaje.

Boli činjenica da mu nismo mogli pomoći mi kojima je u svakom trenutku pružao pomoć, da nismo imali priliku hrabriti ga, reći mu koliko nam nedostaje i koliko nam znači.

Bila je sreća i čast poznavati Duju, živeti i raditi pored njega i smatrati ga prijateljem, a biti njegov prijatelj bila je privilegija. Preostaje nam život bez Duje, borba za zajedničke ciljeve, planove i ideje. U srcu i mislima uvek će nam biti njegov lik, duh i delo.

DRAGI DUJO, NEKA TI JE VEČNA SLAVA I HVALA.

u ime Dujinih najbližih saradnika
Ljuba i Arsen

DUJO RUNJE
Naš kolega i saradnik

Njegovu reč iz bezbroja bismo izdvojili. Njegovu pojavu, um, ideju uvek u mnoštvu uočili.

Svoj koren je sa poverenjem predao ravnici, harmonično spajajući svoje vrednosti sa nasleđem i kulturom sredine koju je izabrao za svoj dom. Svoje gorje je zamenio panonskom širinom i uspešno po njoj brodio pleneći svakoga svojom harizmom.

Umeo je sa pažnjom da sasluša, sa odgovornošću da pomogne. Širokih pogleda, ostavljao je snažan utisak na svoje sagovornike, saradnike, prijatelje ... Nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Bio je skroman i nenanmetljiv, a opet ga je bilo nemoguće ne zapaziti, ne uvažiti.

Za sebe je govorio da nije Subotičanin po rođenju, ali da je Subotičanin po opredeljenju. Godila mu je ova sredina. Isticao je kao njenu posebnu vrednost baš tolerantnost i spoj različitosti. Tu se osećao kao svoj na svome.

Izgradio je širok krug ljudi koje je poznavao, sa kojima se družio, zajedno radio, maštao i stvarao. Svoju porodicu je ljubomorno čuvao. I koliko god da je bio u žiži zbivanja svoju privatnost je tek malo kome otkrivao. Nikada se nije žalio. Mnogo je radio. Sebe nije štedeo. Uvek prvi na poslu. Retko i kratko na odmoru ili bez obaveza.

Bio je demokratičan direktor, fleksibilan pedagog, mudar pravnik i pouzdan saradnik. U Predškolskoj ustanovi "Naša radost" radio je preko trideset godina i to razne poslove od vaspitačkog do direktorskog. Svi smo ga za sve pitali i kad nam je bio potreban savet, mišljenje, odobrenje, ideja ili podrška. Od njega smo očekivali da donosi presudne odluke.

Pamtio je sve i bio živa  enciklopedija Ustanove. Za sve što nam je trebalo nismo tragali po dokumentima, godišnjacima, izveštajima ili zakonima nego smo se obraćali Duji. Što nismo znali, znao je Dujo. Što nismo mogli, mogao je Dujo. Kad nismo nalazili načina, rešenje je pronašao Dujo. Što nismo smeli sami, podržavao nas je i pomagao nam Dujo.

Bezbroj bitnih i manje bitnih podataka držao je u glavi, svakog časa spreman da ih na pravi način upotrebi, uporedi, izvuče zaključke, uzme za ilustraciju, kao argument ili odgovor. Pamtio je neverovatne stvari o svakom zaposlenom i interesovao se za svakog pojedinca kao za čoveka, za njegovu životnu priču i sudbinu.

Navikao nas je da se na njega oslanjamo. Svi smo se osećali sigurnije i rasterećeno kada je on bio među nama. Kao pregalac i stvaralac  preuzimao je brigu  o svim segmentima organizacije života i rada u Ustanovi. Svesrdno se zalagao za unapređenje delatnosti i borio za status profesije.

Kao znalca i iskusnog stručnjaka rado su ga i često pozivale, sa uvažavanjem primale i sa velikim očekivanjima slušale mnoge strukovne organizacije i udruženja, predškolske ustanove, škole, fakulteti i ministarstva. Svima je izlazio u susret i nesebično pomagao. Svojim znanjem, iskustvom i blistavim umom bio je nezamenljiv autoritet, uvek zagledan u boljitak i spreman da preuzme najodgovornije zadatke i izazove.

Radeći preko tri decenije u predškolstvu odlično je poznavao delatnost u celini i njene suštinske probleme. Istovremeno, kao vizionar modernih shvatanja, dao je ogroman doprinos njenom razvoju i unapređenju. Nije odustajao ni kad je bilo nezamislivo teško i komplokovano, kada bi svi drugi posustali. Kao radoznali istraživač, do kraja veran svojoj ideji, u nizu samostalnih i timskih nastojanja, trasirao je pravce razvoja od zakonskih regulativa do praktičnog života u vaspitnoj grupi dece vrtića i jaslica.

Dotakao bi se, sa njemu svojstvenim stilom, sa osećajem i razumevanjem, svakog konkretnog deteta, kad god je za to imao prilike. Umeo je da se igra sa decom, da sa njima razgovara, da se šali, nasmeje ih, nečemu ih nauči. trudio se svim silama da u njegovom okruženju, kako je vispreno govorio, DECA NE BUDU ISPRED ODRASLIH SAMO NA SLIKAMA.

Svaki skup i priliku za okupljanje znao je vešto i znalački, sa duhom i šarmom, da oplemeni svojim nadahnutim govorom ili začini sofisticiranom sentencom ili aforizmom. Osvajao je duhovitošću i inteligencijom.

Mnogo će nam nedostajati njegova podrška, njegova energija i nadahnuće. Mnogo će nam nedostajati on kao pouzdani oslonac, kao ideja vodilja. Ako želimo da ga pamtimo trebalo bi da sa poštovanjem i zahvalnošću nastavimo njegovim stopama. Trebalo bi da nastavimo da radimo sa entuzijazmom i voljom sa kojima je on radio. Trebalo bi da delamo sa posvećenošću sa kojom je on utkao svoj najbolji deo u istoriju ove ustanove, ovoga grada i sve nas koji smo imali tu čast i privilegiju da ga poznajemo, zajedno sa njim radimo, cenimo ga i volimo.

Njegov život je bio kratak, ali trag koji je za sobom ostavio će trajati mnogo duže. Kažu da čovek umire dva puta. Prvi put fizički, a drugi put kad sasvim izblede sećanja na njega. ako je to tako onda će Dujo Runje živeti zauvek.

Neka mu je večna slava i hvala.

u ime Kolegijuma Ustanove
Jasmina Kukić, pedagog

U Subotici   6. novembra 2011.